Земља збори како се расте                    

Србија је плодна и благородна земља. 
Људи су у српским селима везани за земљу не само напорним радом, већ и љубављу. Посебан је однос српског човека према земљи, имању, њиви, воћњаку, ливади, пашњаку, винограду... У жуљавим рукама и борама крију се разумевање и једноставност. 
Хлеб - "Хлеб је човекова телесна и духовна храна, симбол исхране, живота. Он је људскост и божанственост у јединству":

српски Музеј хлеба

"Ко тебе каменом, ти њега хлебом"
                                                        "Нема хлеба без мотике"
         „У ратара црне руке, а бела погача"
                                                   „Из црне земље, бео хлеб"

                        „Зарадити парче хлеба"- самостално зарадити новац

  „Добар као хлеб" - добар човек

                                    "Хоће хлеба преко погаче“ - нескроман човек

      „Лези 'лебу да те једем“ - лењ човек

зборити - говорити, причати, беседити

Њива је узорана земља на којој се сеје пшеница, кукуруз, јечам, раж или сунцокрет. Наши преци су говорили: "Орем њиву и сејем жито - хлеб да нам роди!" Њива је, дакле, родно место сваког хлеба. ("Азбуквар Србије, Ј. Тишма)
Бразда - У приповеци "Прва бразда" Милован Глишић нас упознаје са ликом дечака Огњана, који је, желећи да помогне самохраној мајци Миони, узорао своју прву бразду на њиви и тако симболично постао домаћин куће.
Орање - Припремање земље за сетву. Некада се њива обрађивала ручно, уз помоћ волова који су вукли рало. Оно је касније замењено плугом, а данас тракторима.
Након припреме земљишта врши се сетва. Када семе проклија, оно наставља да расте све док не почне да класа (образује се клас). Када класје сазри, наступа жетва. У прошлости је "жетелачки поклик развејавао плеву" (Д. Максимовић) док се класје жело српом и везивало у снопове. Затим су се зрна пшенице одвајала са стабљика вршидбом (коњи су ишли у круг и растресали зрна пшенице).
Пшеница ( у народним песмама "пшеница бјелица") симбол је живота: зрно бачено у земљу умире, али се из њега рађа клас који доноси много више зрна. Жито се на слави спрема као спомен сећања на претке и у знак захвалности Богу за дате земаљске плодове.
Животну радост, рађање и напредак, здравље и духовну ведрину подстиче веза са земљом, те народ благосиља:
„Где погаче ломили, жито да се роди!"
и пева Добрица Ерић:
"Како ти се 
коло таласало
Тако жито 
у пољу класало!"
Савремени човек, све више упућен на живот у граду, чини се да заборавља вишеструка значења хлеба. Ипак, многи људи се све више враћају здравом животу увиђајући да нам природа узвраћа оно што ми њој дајемо.  

Наши преци су уз рад волели да певају. Тако су настајале посленичке песме (песме о раду). Красе их љубавни мотиви, као у песмама "Наджњева се момак и девојка", Јабланова моба". Додолским су песмама, обредним песмама које су најстарије, девојке уз музику и игру призивале кишу, како би усеви родили. Песмом "(Х)ајде Јано" симболично се изражава љубав према песми, музици, игри и животу уопште.