Понекад напишем стих...
Анастасиа Миљковић је ученица шестог разреда српске допунске школе у Пјерфиту. Да ли због тога што ужива док слуша музику, да ли због тога што учи српски језик, или можда зато што је открила прву љубав, Анастасиа је заволела да пише стихове.
Шта те је инспирисало да напишеш песму?
Инспирисала су ме осећања према једној особи.
Колико времена ти је било потребно да напишеш песму?
Била су ми потребна три дана. Али, дуго сам је носила у себи. Почела сам о песми да размишљам на Божић.
Планираш ли да наставиш са писањем поезије?
Да, писаћу стихове. То ме чини срећном. Песме неће бити само љубавне. Почињем да пишем једну песму о Светом Сави. Волела бих да је моја група из Пјерфита пева следеће године у цркви.
Да ли ћеш бити писац?
Веома бих волела да постанем писац. Надам се да ће ми се ова жеља остварити.
Инспирисала су ме осећања према једној особи.
Колико времена ти је било потребно да напишеш песму?
Била су ми потребна три дана. Али, дуго сам је носила у себи. Почела сам о песми да размишљам на Божић.
Планираш ли да наставиш са писањем поезије?
Да, писаћу стихове. То ме чини срећном. Песме неће бити само љубавне. Почињем да пишем једну песму о Светом Сави. Волела бих да је моја група из Пјерфита пева следеће године у цркви.
Да ли ћеш бити писац?
Веома бих волела да постанем писац. Надам се да ће ми се ова жеља остварити.
Интервју са нашом младом песникињом Анастасијом Миљковић урадила је Марина Радовановић која игра у фолколору, радо долази на часове српског језика, а дар говорништва можда ће је одвести пред камере. Волела би да буде водитељ. Песме је украсила Мариа Грујичић. Она не прича много, али зато њено цвеће мирише речима. Све три су добре другарице и ученице допунске школе у Пјерфиту где су своје таленте откриле наставници Блаженки Тривунчић.
